Osmu go­di­nu za­re­dom na pi­sti ka­sar­ne „Bi­leć­ki bor­ci“ u Bi­le­ći po­stro­jio se stroj biv­ših pi­to­ma­ca ču­ve­ne Ško­le re­zer­vnih ofi­ci­ra pje­ša­di­je JNA, za­vi­jo­ri­li se ša­re­ni bar­ja­ci udru­že­nja iz svih biv­ših ju­go­slo­ven­skih re­pu­bli­ka. U stro­ju su bi­li pi­tom­ci svih kla­sa – od pr­ve ko­ja je obu­ku po­če­la dav­ne 1956. do zad­nje 107. ko­ja je ka­sar­nu na­pu­sti­la u lje­to 1992. go­di­ne. I ovo­go­di­šnje oku­plja­nje ko­jim je sim­bo­lič­no pro­sla­vlje­na 71. go­di­šnji­ca biv­še ka­sar­ne „Mo­ša Pi­ja­de“ oprav­da­la je epi­tet je­din­stve­nog oku­plja­nja i dru­že­nja u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji. Na­kon po­stro­ja­va­nja, su­zi­le su oči sta­rih dru­go­va od Tri­gla­va do Đev­đe­li­je, za­jed­nič­ke fo­to­gra­fi­je i osmi­je­si sa biv­šim star­je­ši­na­ma, emo­tiv­ni su­sre­ti ofi­ci­ra elit­ne ško­le či­ji su pri­pad­ni­ci ra­to­va­li na svim ra­ti­šti­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je na stra­ni svih za­ra­će­nih stra­na, ali u du­ši osta­li ono što su uvi­jek i bi­li – pi­tom­ci ŠROP sa ve­li­kim osje­ća­jem ko­lek­tiv­ne pri­pad­no­sti i pri­ja­telj­stva bez gra­ni­ca. Voj­nič­ki pa­sulj u ka­sarn­skoj men­zi, obi­la­zak svo­jih če­ta, kre­ve­ta u ko­ji­ma su spa­va­li, po­li­go­na na ko­ji­ma su uči­li stro­je­vu obu­ku i voj­nič­ke vje­šti­ne od Le­ro­ve ku­će, Zla­ti­šta, Ha­dži­be­go­vog br­da do Av­tov­ca ni­jed­nog biv­šeg pi­tom­ca ni­je osta­vi­la rav­no­du­šnim. Po­no­vo se za­pje­va­la „Bi­le­ćan­ka“ na uli­ca­ma gra­da, na glav­nom bi­leć­kom tr­gu za­ču­le ko­man­de „mir­no“ i „na de­sno rav­najs“. Biv­ši pi­tom­ci bi­li su glav­ni go­sti i glav­na atrak­ci­ja gra­da Bi­le­će ko­ji je po­seb­no za ovu pri­li­ku or­ga­ni­zo­vao Sa­jam pre­hram­be­nih pro­iz­vo­da, „ci­cva­ri­ja­du“ i „ku­pu­si­ja­du“.
U ime do­ma­ći­na biv­še pi­tom­ce i star­je­ši­ne po­zdra­vi­li su za­mje­nik na­čel­ni­ka op­šti­ne Bi­le­ća Mi­lo­rad Ra­do­vić i ko­man­dant ka­sa­r­ne „Bi­leć­ki bor­ci“ ma­jor Ne­boj­ša Ive­zić. „Ovi sku­po­vi su po­sta­li tra­di­ci­ja, oku­plja­mo se ov­dje već osmu go­di­nu da evo­ci­ra­mo uspo­me­ne na biv­šu Ško­lu re­zer­vnih ofi­ci­ra pje­ša­di­je ko­ja je ra­di­la u ovoj ka­sar­ni pu­nih 36 go­di­na iz­me­đu 1956. i 1992. go­di­ne. ŠROP ni­je bi­la sa­mo ško­la za obu­ku re­zer­vnih ofi­ci­ra JNA i Te­ri­to­ri­jal­ne od­bra­ne bi­ših re­pu­bli­ka za­jed­nič­ke dr­ža­ve, već je to bi­la i ži­vo­ta ško­la u ko­joj su se po­red voj­nič­kih zna­nja sti­ca­la pri­ja­telj­stva ko­ja i do dan da­nas ži­ve“, is­ta­kao je Ive­zić.
Pu­kov­nik u pen­zi­ji Ni­ko­la Še­grt, je­dan od or­ga­ni­za­to­ra oku­plja­nja, po­klo­nio je pred sve­ča­nim stro­jem ne­ka­da­šnjih pi­to­ma­ca i star­je­ši­na di­sko­ve sa se­ri­ja­lom RTRS „Tra­go­vi“ pred­sjed­ni­ci­ma re­pu­blič­kih udru­že­nja. „Ka­da se ušlo u su­šti­nu ka­sar­ne do­šlo se do ono­ga što je da­nas naj­ak­tu­el­ni­je. Do­šlo se do vas, va­šeg oku­plja­nja, va­ših od­no­sa, tra­go­va ko­je ste osta­vi­li u ovoj ško­li“, is­ta­kao je Še­grt uru­ču­ju­ći po­klo­ne. Or­ga­ni­za­to­ri su pred sve­ča­nim stro­jem pro­či­ta­li i pi­smo ko­je im je iz za­tvo­ra u Fin­skoj po­slao ge­ne­ral Ne­boj­ša Pav­ko­vić, ko­ji je i sam pr­ve ko­ra­ke u voj­nič­koj ka­ri­je­ri za­po­čeo u ne­ka­šnjoj ŠROP i ka­sar­ni „Mo­ša Pi­ja­de“
Je­dan od za­čet­ni­ka oku­plja­nja biv­ših pi­to­ma­ca u Bi­le­ći Dra­gan Vu­lo­vić ka­že da je iz go­di­nu u go­di­nu sve ve­će in­te­re­so­va­nje za ovaj skup. Pod­sje­ća da je ide­ja na­sta­la iz do­pi­si­va­nja pre­ko dru­štve­nih mre­ža. Pr­ve go­di­ne oku­plja­nja u Bi­le­ći se oku­pi­lo sve­ga 12 ne­ka­da­šnjih pi­to­ma­ca, sle­de­će pre­ko 70, a iz go­di­ne u go­di­nu broj je sve vi­še ra­stao. „Broj biv­ših pri­pad­ni­ka ŠROP se ne sma­nju­je već po­ve­ća­va, uklju­či­la su se udru­že­nja iz svih re­pu­bli­ka i sad ima­mo za­o­kru­že­nu pri­ču. To su ne­ka pri­ja­telj­stva ko­ja su se za vri­je­me ta­ko su­ro­ve obu­ke ko­ju smo ov­dje pro­šli stvo­ri­la i ko­ja dan da­nas tra­ju. Ove go­di­ne se oda­zva­lo oko 550 pi­to­ma­ca i star­je­ši­na. To je zna­čaj­na ci­fra ako uzme­mo u ob­zir da su lju­di u po­od­ma­klim go­di­na­ma za ko­je je put na­po­ran, i da je eko­nom­ska si­tu­a­ci­ja na svim pro­sto­ri­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je lo­ša. Ovo je im­po­zan­tan broj“, is­ta­kao je Vu­lo­vić do­da­ju­ći da je sta­ro­sna raz­li­ka iz­me­đu biv­ših pi­to­ma­ca i pre­ko tri i po de­ce­ni­je. „Ovo je po­zi­tiv­na pri­ča jer ov­dje ima­te lju­de ko­ji su za vri­je­me ovih ne­sreć­nih ra­to­va koji su se vo­di­li na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je bi­li na su­prot­nim stra­na­ma, a da­nas se vi­đa­ju i dru­že. To mo­gu sa­mo vr­sni pro­fe­si­o­nal­ci. Bi­le­ća je ško­lo­va­la spo­sob­ne ofi­ci­re ko­ji su se pre­ma svom po­slu od­go­vor­no od­no­si­li“, is­ta­kao je Vu­lo­vić za „Dan“.
Udru­že­nje pi­to­ma­ca „ŠROP Bi­le­ća“ iz Cr­ne Go­re ove go­di­ne je pred­sta­vlja­lo 50-ak „Bi­le­ća­na­ca“ go­to­vo svih kla­sa, od 15. do 105. Da sve pro­tek­ne u naj­bo­ljem re­du po­tru­dio se i ove go­di­ne pred­sjed­nik udru­že­nja, pot­pu­kov­nik u pen­zi­ji Sa­vo Ma­slo­va­rić i se­kre­tar Mi­le­ta Drob­njak. Ve­ći­na biv­ših pi­to­ma­ca u ko­lo­ni auto­mo­bi­la na či­jem če­lu je bi­la za­sta­va udru­že­nja pu­to­va­la je or­ga­ni­zo­va­no od Pod­go­ri­ce do Bi­le­će. Is­pred stro­ja za­sta­vu ŠROP Bi­le­ća iz Cr­ne Go­re no­sio je dje­čak Vuk Bu­la­to­vić, a nje­gov otac Ni­kac, pi­to­mac 105. kla­se po tra­di­ci­ji je bio na če­lu sa bo­com šlji­ve na ko­joj je ugra­vi­ran grb ŠROP. U stro­ju pi­to­ma­ca ŠROP iz Cr­ne Go­re bio je i nji­hov star­je­ši­na, pot­pu­kov­nik u pen­zi­ji Mi­li­vo­je Ka­do­vić iz Da­ni­lov­ga­da. Is­ti­ču­ći da se na­je­ži kad sa sje­tom pri­ča o ovoj te­mi, ovaj omi­lje­ni star­je­ši­na a sa­da krep­ki pen­zi­o­ner ka­že da je ču­ve­na bi­leć­ka ško­la i po­red svih ne­da­ća, osta­la u sr­ci­ma onih ko­ji su u njoj pro­ve­li voj­nič­ke da­ne. „Gle­da­ju­ći mo­je biv­še pi­tom­ce i ko­le­ge ne­ka­ko se pod­mla­đu­jem. Krv pro­stru­ji, sr­ce se raz­i­gra a sje­tim se sa­mo li­je­pih stva­ri. Ov­dje se vi­di da su do­šli lju­di pu­nog sr­ca. Do­bro­volj­no je, ne­na­sil­no, ni­je iz­vje­šta­če­no što obe­ća­va da će ova oku­plja­nja du­go tra­ja­ti. Vi­dim da su ovo lju­di ko­ji su uspje­li u ži­vo­tu, a sre­ća sva­kog tre­ba da ra­du­je“, ka­že Ka­do­vić ko­ji je u Bi­le­ću ušao kao mla­di pot­po­ruč­nik a go­di­na­ma ka­sni­je iza­šao kao ma­jor.
Sa ra­do­šću se sje­ća ka­ko je kao ko­man­dir vo­da u Bi­le­ći „is­tre­sao iz ga­ća“ pred­stav­ni­ke nje­mač­ke voj­ske Bun­de­sve­ra ko­ji su pri­su­stvo­va­li po­ka­znoj vje­žbi „Odje­lje­nje u od­bra­ni, odje­lje­nje u na­pa­du“. „Pri­šli su mi da se ru­ku­ju, re­kli da ovo ni­gdje ni­je­su vi­dje­li i oda­li pri­zna­nje da smo naj­ja­ča voj­na ško­la u svi­je­tu. Sje­ćam se po­sje­ta na­čel­ni­ka Ge­ne­ral­šta­ba JNA i na­čel­ni­ka Upra­ve pje­ša­di­je“, sje­ća se Ka­do­vić.
Pot­pu­kov­nik u pen­zi­ji Ve­li­mir No­go ko­ji je je­dan od or­ga­ni­za­to­ra bi­leć­kih su­sre­ta, ka­že da je to­kom slu­žbe u ču­ve­noj voj­noj po­šti 3215 ob­u­čio de­set kla­sa sa pre­ko 300 pi­to­ma­ca. „Je­dan sam od onih ko­ji od pr­vog do sa­da osmog oku­plja­nja do­la­zi ov­dje. Ve­li­ko je za­do­volj­stvo vi­dje­ti svog biv­šeg pi­tom­ca na­kon 35 go­di­na. Osta­la su osje­ća­nja po­što­va­nja, pri­ja­telj­stva. U Bi­le­ću sam do­šao sa 24 go­di­ne i imao pi­tom­ce pri­bli­žnih go­di­na“, ka­že No­go.
Želj­ko Kom­ne­no­vić


Pro­na­šao biv­šeg dru­ga

Re­por­ta­ža „Da­na“ iz ju­na pro­šle go­di­ne o sed­mom oku­plja­nju pi­to­ma­ca ŠROP u Bi­le­ći okon­ča­la je vi­še­go­di­šnju po­tra­gu se­dam­de­se­to­go­di­šnjeg Jo­ža La­di­he iz slo­ve­nač­kog gra­da Lju­to­me­ra. La­di­ha, je­dan od naj­sta­ri­jih uče­sni­ka oku­plja­nja u Bi­le­ći, pi­to­mac 29. kla­se ko­ji je slu­žio da­le­ke 1965. go­di­ne, po­ža­lio se ta­da auto­ru ovog tek­sta da pre­ko pet de­ce­ni­ja po­ku­ša­va da na­đe svog dru­ga do gro­ba iz voj­ske, kr­šnog Cr­no­gor­ca, Pe­ko­vi­ća iz Pod­go­ri­ce ko­ji je no­sio pu­ško­mi­tra­ljez a on bio nje­gov po­moć­nik.
Tekst u „Da­nu“ po­ve­zao je La­di­hu sa po­ro­di­com nje­go­vog dru­ga iz Pod­go­ri­ce, ko­ji je na­ža­lost u me­đu­vre­me­nu pre­mi­nuo. „Svi­ma ko­ji su nas spo­ji­li sam ne­iz­mjer­no za­hva­lan. Na do­pis po­ro­di­ce mog po­koj­nog dru­ga uz­vra­tio sam pi­smom. Us­po­sta­vi­li smo ve­zu ko­ju još uvi­jek odr­ža­va­mo. Žao mi je što mi drug ni­je me­đu ži­vi­ma, sva­ki put kad do­đem u Bi­le­ću sje­tim se nje­ga. Bio mi je kao otac. Na ne­sre­ću do­šao je ovaj rat, ali mi je dra­go što je ve­ći­na nas iz TO Slo­ve­ni­je svo­ja ci­vil­na odi­je­la, pa i nov­ce i svo­je adre­se da­lo mla­dim voj­ni­ci­ma JNA ko­je je rat za­te­kao kod nas. Bi­le­ća ni­je bi­la sa­mo voj­na ško­la, ona je od sva­kog pi­tom­ca na­pra­vi­la čo­vje­ka“, ka­že Jo­že La­di­ha.